Ličnosti - Vlada Zontag

Pisanje ovog bloga započeo sam pričama iz Beograda, ali pošto se polako prebacujem u Pančevo, i tematika bloga ide samnom.
Pošto odavno nisam izbacio ni jedan tekst u kome bi bili sadržani moji utisci iz sfere kulturnog života oko nas, a mnogo mi se priča mota po glavi, krajnje vreme da počnem malo da krckam i sa te gomile. Jedan multimedijalni umetnik (mada mi to zvuči veoma slabo i krajnje neprikladno - ipak ne nalazim precizniji opis), koji je uspeo da sačuva makar i deo duha rock'n'roll-a i prenese ga i u 21. vek u raznovrsnim formama, biće moja glavna tema večeras. U pitanju je Vladimir Nedeljković "Zontag". Pošto ja nisam znao i morao sam da pitam, Zontag znači nedelja, a to je ime njegovog benda, odnosno ime pod kojim on danas nastupa sam. Kako moja ideja nije da formiram vaše mišljenje o ovom umetniku, već samo da skrenem na njega vašu pažnju ili makar njen deo, ono što sledi je vladina biografija iz koje ćete naći dovoljno informacija o njegovim projektima koje posle možete samostalno konzumirati i ocenjivati.

Rođen je 7. januara 1964. u Pancevu. U rodnom mestu završio je Gimnaziju "Uroš Predic", a potom Pravni fakultet u Beogradu (prvu i drugu godinu završio je u Novom Sadu). U slobodno vreme, izmedu ostalog, svira, ali i proučava rock'n'roll u nas. Feljton "Istorija pančevackog roka 1962–1972" objavljuje 1993. u "Novom Pančevcu" i time utice na autore iz ostalih gradova da napišu knjige i feljtone o tamošnjim rok scenama. Knjigu "Helikopter na glavi – Istorija rokenrola u Pančevu od 1962. do 2004" objavljuje 2005. i za tu priliku okuplja pet bendova iz šezdesetih s teritorije opštine Pancevo. Koncert je snimljen za istoimeni film. Svirao je na prvom albumu "Kontra-bande" iz Panceva, posle njih je za "Active time records" objavio solo album "Zontag – Vidljiva duša" (Psiho-delija). Njegovi najveci hitovi, promovisani na radio-stanici Studio B osamdesetih godina, cenzurisani su u RTB-u zbog naslova, poput "Ja imam 22 – želim biti predsednik Jugoslavije". Jedan je od osnivaca ogranka Demokratske stranke u Pancevu 1989. godine, a njegov bend "Zontag" je 1997. godine predstavljao Jugoslaviju na drugom susretu bendova ex-Jugoslavije u Makedoniji – "Leten rok festival Kumanovo". Odmalena se bavi stripom i crtanjem, ali prvi ozbiljniji iskorak je bio s grupom "Kuhinja" 1999. i 2001. nastupom na BELEFU. Objavljivao je muzicke clanke i stripove za "Rock Express", "Pancevac", "Novi Pancevac", "Danas", "Pop kult", "Kuhinju", "Šlic", "Krmacu", "Recycled Art" (SAD), "Tonto Comix" (Austrija)... Strip "Nikola Tesla, Pancevo i druge price" objavio je 2006. Performans "Tesla – Energy and Light" promovisan je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2007, a za tu priliku Vladimir je iste veceri priredio i koncert u "Studiju M" zajedno s Dorit Chrysler (SAD). Nedelju dana kasnije isti performans je prireden u Gracu, gde je Tesla studirao. Knjigu "Devojcice i decaci s Dunava– prilog istoriji urbane scene Novog Sada od 1962. do 1972." objavljuje 2008, iste godine mu je urucena plaketa zvana Branko Andric Andrla. Sledece godine izdaje strip i cd po istim imenom Energy and Light. Glavni junak stripa je Tesla, a CD je uradjen na aukusticnoj gitari, plus vokal. Na nekim pesmama su aranzmani radjeni sa semplovima magnetnih talasa koji dolaze iz kosmosa. Strip je promovisan na Exitu u Muszeju Grada Novog Sada, a svirka je priredjena u katakombama ispod tvrdjave. Nakon toga je Vladimir obišao 15 gradova po Srbiji i turneja jos uvek traje. U pripremi je nastavak knjige Devojcice i decaci s Dunava - period od 62 do 80. Devet tv serijala po istoimenoj knjizi emitovani su 2009 na gradskoj televiziji Novog Sada - Apolo tv. Dopunjeno i prošireno izdanje "Devojčice i dečaci s Dunava" 62 - 80. objavio je 2010. Više puta je svirao i priredivao izložbe stripa u zemlji i inostranstvu. Od 2003. živi i stvara u Novom Sadu.

photo by Nenad Ilić (Vlada kao gost na svirci Ljubičica 24. jula u Beogradu)












Deo njegovog muzičkog stvaralaštva možete čuti i na njegovoj myspace stranici.

Za kraj bih još iskoristio priliku da vas pozovem na dve manifestacije na koje ste već navikli da vas pozivam redovno, a u pitanju su, kao prvo, koncert omladinske filharmonije 12. decembra u podne na velikoj sceni Narodnog pozorište (Ulaz slobodan!), i kao drugo, 18. decembra u popodnevnim časovima na beogradskoj muzičkoj akademiji Bassomania (Ulaz slobodan!).

Iz sveta kontrabasa

Iako basisti sasvim retko zalaze u blogosferu trudim se da ubacim ovde po neki teks na tu temu ne bi li doprineo siromašnom svetu kontrabasa u nas makar mrvicu. Sledeći tekst, preuzet iz časopisa "Bass world - International Society of Bassists", bavi se školovanjem i odnosom učenika i profesora, koje je u Srbiji, nažalost, daleko od dobrog.


Mlada profesorka podučava mlade basiste

Prva grupa predavača basa Suzuki metode, koja broji njih osmoro je 4.11.2009. položolo ispite kod Virdžinije Dikson i troje Suzuki čelista, Anders Gron iz Danske, Hoker Haneson sa Islanda i Ruben Rivera iz Francuske. Pipa Mekmilan, iz Londona, je jedna od njih. – Virdžinija Dikson

Piše Pipa Mekmilan
Mnogi muzičari u jednom trenutku počnu da predaju. Razlozi zašto su to počeli i načini na koji prilaze materiji se umnogome razlikuju. Da bi postali dobri predavači, muzičari moraju proučiti svoj instrument iz perspektive predavača, a ako predaju deci moraju znati ponešto o psihologiji dece. Iskustvo u predavaju je takođe važno!
Imam 21 godinu i studiram kontrabas na Kraljevskoj Muzičkoj Akademiji u Londonu. Mnoge moje kolege su počele da predaju, vrlo često bez ikakvog, ili sa vrlo malim iskustvom u predavanju. Ja sam u prednosti u odnosu na njih, zato što sam tri godine obučavana da postanem Suzuki profesorka čela, a a protekle godine sam obučavana da za profesorku kontrabasa u Danskoj, sa Viktorijom Dikson. Ti kursevi za obučavanje i posmatranje drugih profesora Suzuki tehnike mi je pomoglo da shvatim složenost podučavanja muzičkog instumenta deci, pokazali su mi kako da razložim neophodne veštine u razumljive delove i kako da to predstavim deci.
Kako početi kada se sretnemo sa novim učenikom od sedam, osam godina? Sasvim sigurno ne od čitanja nota, to je posebna veština. Deca prevashodno moraju biti opuštena sa instrumentom, bilo da sede ili da stoje. Postoji mnoštvo igrica koje se mogu igrati kako bi se razvio pravilan stav sa instrumentom i kako bi se osetio instrument. Na primer, mogu se raditi takozvani skijaški skokovi (obe šake se spuštaju od nata do kobilice preko vrata, i onda se žice okidaju kada se dođe do kraja vrata). Igrice za ritam pomažu u daljem razvoju ritma. Pevanjem se razvija uvo. Učiti na kursevima predavanja deci u ranim uzrastima i posmatrati te igre kako se sprovode u delo dosta pomaže u razvijanju sopstvanog osećaja za aktivnosti.
Uloga roditelja je jedna od ključnih u Suzuki metodi, tako da profesori treba da znaju kako da inspirišu i učenike i njihove porodice. Proces predavanja i učenja treba biti lepo i oslobađajuće iskustvo – i to ne samo za učenika, već i za predavača. Da bi predavači zadržali svoj nivo entuzijazma i da bi uživali u poslu, moraju da osete da jednak trud kod učenika koliki i oni daju, i da se razvije partnerstvo između njih i učenika (i njihovih roditelja).
Moje iskustvo u učenju i predavanju se isključivo zasniva na Suzuki tehnici. Od malena sam izložena toj tehnici, moja majka je bila Suzuki profesorka klavira, i sada ja predajem čelo i kontrabas prema Suzuki tehnici. Znam da postoje mnogi drugi načini predavanja instrumenta, i želela bih da podržim svakog ko bi se oprobao u predavanju, takođe, i svakoga ko bi da razvije svoje veštine (pošto verujem da bi svaki predani profesor to voleo), i da pohađaju kurseve predavanja bilo koje vrste i da posmatraju druge predavače, zato što se dosta može naučiti posmatrajući druge.
Predavanje ima dosta lepih strana, i uživam posmatrajući troje mladih basista u mom studiju kako postaju muzičari. Najstariji uči već skoro tri godine, i do sad je bilo zaista divno zajedničko putovanje. Dosta toga sam naučila o predavanju od njega, naterao me je da ispitam zašto radim neke stvari na basu na određen način, i naterao me je da mu objasnim svoje ideje i koncepte koje sam, kao iskusan basista, uzimala zdravo za gotovo, na način koji bi početnici razumeli. Znanje koje sam stekla predavajući svojem prvom učeniku mi je izuzetno pomoglo prilikom predavanja mojim narednim učenicima. Ukratko, iako ne planiram da postanem redovna profesorka, ne bih mogla da zamislim svoj život bez mojih učenika i njihovih porodica.

Povratak

Ljubičice ponovo sviraju! Za slučaj da nekog interesuje, naš mali bend je ponovo stao na noge i posle pauze od punih godinu dana ponovo proizvodi zabavu. Posle malog nastupa u klubu Kuglaš mogu mnogo bezbrižnije da spomenem da planiramo da se konačno vratimo na proleće, kao što i priliči pristojnim ljubičicama, jednom lepom svirkom u sopstvenoj organizaciji.

Takodje mislim da se sada veoma približilo vreme kada planiramo da zatvorimo prvu fazu rada jednim malim kućnim albumom kojim bismo objedinili sve manje ili više interesantne ideje iz perioda našeg otkrivanja muzike uopšte. Verovatno će biti dostupan za sve zainteresovane na našoj myspace stranici, koja je takodje u fazi stvaranja, tako ovo mozete shvatiti kao najavu Ljubičica za 2010.
Kada datum svirke bude poznat, odnosno kada zagazimo malo u proleće ovde ću objaviti svakako još detalja vezanih za dolazeći koncert. Za sada, samo upozorenje.

Ovih dana planiram malo opširnije javljanje o nekim minulim dogadjajima, mojim razmišljanjima i drugim problemima, nedostaje mi samo malo sunca. Dakle, ponovo sam ovde sa prvim toplijim danima.

I kontrabas peva

U Beogradu ovih dana traje jedan interesantan workshop za kontrabasiste, pa kako sam uhvatio malo vremena večeras, osećam da mi je upravo on najsvežiji utisak kojim bih mogao da obogatim malo svoju stranicu. Mnogo je obaveza u poslednje vreme, pritisli svi na sve strane, a što je najcrnje, ja se baš u ovo doba godine ko mečka uspavam zimskim snom, uljuljkam se u toplom, pa me ne bi naterali kakvom poslu ni puškom. I tako ovaj nesretni blog uvek nekako zapadne prvi na listu stvari koje ispaštaju zbog moje lenjosti. No, tema je bila drugo...
Češki profesor, čuveni Miloslav Gajdoš, na nagovor lokalnih entuzijasta kontrabasa, odlučio se da dodje u Beograd i da tokom četvorodnevne radionice kroz niz predavanja i koncerata sa mladim muzičarima, a pre svega sa mladim kontrabasistima, podeli malo svog nepresušnog znanja i talenta. Divan dogadaj za muzičku scenu Beograda, pa ipak je nekako sve prošlo skoro pa neopaženo. Uz mnoga predavanja i individualne časove, kao i časove kamerne muzike, tim povodom do sada su održana i dva lepa koncerta.
Juče je u svečanoj sali muzičke škole dr. Vojislav Vučković, naš poznati basista održao koncert na čijem su se programu našle Mišekove sonate u e molu i F duru. Adolf Mišek je inače jedan od najznačajnijih pretstavnika praške škole, a ove sonate su napisane sa puno duše i posvećenosti. Ljubinku je pomagala Bojana Sovilj na klaviru.

Drugi koncert je bio danas i na njemu je svirao upravo Miloslav Gajdoš. Na početku je svirao Turski marš, Pesmu bez reči i Tarantelu, dela originalno napisana za violinu. Takodje je otpevao, prateći se na kontrabasu, nekoliko pesama. Uz pomoć vrlo simpatičnog gudačkog kvinteta, svirao je Haydna. Završio je pevajući narodne češke pesme i jednu Božićnu pesmu na srpskom, uz pomoć publike. Ovom prilikom, pozajmljeno sa ContrabassConversations stranice, sajajna Mozarova arija "Per Questa Bella Mano" pisana upravo za solo kontrabas i glas koju Miloslav izvodi sasvim opušteno u svojoj sobi.

Ono što bi trebalo da stoji kao suština ovog teksta je da je cena pasivnog pohadjanja ovog kursa, odnosno petodnevno prisustvo na svim izuzetno interesantnim predavanjima, časovima aktivnih učesnika i na koncertima, bila približno jednaka ceni "Diznija na ledu" (!?) ali da su mnogi našli da je ovo ipak skupo i bezveze. Vrhunski pedagog i muzičar, na raspolaganju, voljan da pomogne, predaje, peva, svira, sa puno razumevanja i volje, učinio je našoj muzičkoj sceni uslugu, pa ipak nikako da se tabori slože. Meni ostaje još samo da se zahvalim svima koji su pomogli da se ovakav jedan dogadjaj realizuje.
Sutra je poslednji dan predavanja, a radionica će se zvanično završiti u nedelju, koncertom svih aktivnih učesnika.
Za sada samo toliko, a javiću se valjda još koji put do praznika.

Ako niste čuli

Bio sam pre neki dan na koncertu onog ludog gitariste Tommy Emmanuela.
"Guitar Art" festival nije propustio priliku da ga i ove godine dovede u Beograd.O njegovom nastupu i nemam šta mnogo da kažem. Dobio sam ono što sam tražio. Jednostavno je odličan. Medjutim, kad nešto očekujete onda vas to ne iznenadi. Ono što je mene oduševilo i čemu moram da posvetim par redaka je sastav koji je nastupio u formi predgrupe. Martin O'Connor trio mi je pružio svirku koja dolazi na spisak najboljih kojima sam prisustvovao poslednjih godina.
Evo šta sam naknadno doznao o bendu.
Ispostavilo se da je bend Martina O’Connora svetski priznat kao jedan od vodećih sastava irske tradicionalne muzike čiji je poslednji album "Crossroads" postao jedno od najuspešnijih izdanja ovog popularnog muzičkog stila. Iako ja sasvim sigurno ne spadam u grupu konzumenata pomenutog popularnog muzičkog stila, dobra energija i dobra emocija očigledno ne priznaju granice koje nameću žanrovi. Pored O’Connora, ovaj dobro usvirani irski trio čine još dvojica vrsnih muzičara, gitarista i vokal Seamie O’Dowd, te violinista Cathal Hayden koji još svira i bendžo, što će biti prvi put da ovaj gitari srodan instrument učestvuje u nekom projektu "Guitar Art" festivala. Martin O’Connor je pre svega poznat kao jedan od najtraženijih svirača irske harmonike, što potvrdjuje i njegov rad sam mnogim vrhunskim umetnicima medju kojima su i Elvis Costello, Rod Stewart, Mark Knopfler. Nije to mala preporuka! O’Connor iza sebe ima i četiri solo albuma i učešće u mnogim studijskim projektima kao što je "Riverdance" iz 1995. godine koji je kasnije postao potpuni svetski fenomen i učvrstio popularnost keltske muzike. Osnivanje benda sa dvojicom irskih tradicionalista pokazalo se, očigledno, kao odličan potez koji je osim uspeha u Irskoj, naišao na oduševljenje publike širom Evrope i Australije gde su čak rasprodali dva uzastopna koncerta u Sidnejskoj operi! Album "Crossroads" bio je samo logičan nastavak takvog međunarodnog uspeha i potvrdio da se Martin O’Connor, Seamie O’Dowd i Cathal Hayden nalaze u samom vrhu izvođača popularne keltske muzike. Tajna odlične usviranosti benda leži i u činjenici da članovi imaju dugačak zajednički staž, koji teče još od 2001. godine kada je grupa svirača irske tradicionalne muzike odlučila da svoja studijska iskustva na snimanju O’Conorovog dosad najpriznatijeg albuma "Road West" prenese na koncertnu scenu.
I tako, osam godina kasnije, naidjem ja na njih u Domu sindikata, pre par dana. Ono što me je najviše oduševilo je to O'Connorovo izgaranje na sceni, ikreno, sa puno snage, a opet skromno i bez želje da se nametne. Umetnička dubina sa kojom nastupa Martin O'Connor prevazilazi čak i Tommy-a. Sad će me verovatno nataći na kolac, ali šta ću... Ja jednostavno nisam ljubitelj gitare.
Ostaje mi još da se zahvalim, teška srca doduše, "Guitar Art" festivalu na još jednom lepom koncetu u njihvoj organizaciji, i da potsetim da je februara ove godine njihovom zaslugom prošlo i oplemenilo Beograd preko trista muzičara iz mnogih zemalja (Ennio Morricone, Sting, Vicente Amigo i tako dalje). O nekim aspektima organizacije i o čuvenoj "Areni" i njenoj još čuvenijoj akustici neću da pričam ovog puta, ali je ipak činjenica da se neko trudi da napravi bar neki festival od tradicije u ovom gradu. Uskoro se očekuju i prve najave izvođača za 11. festivalsko izdanje GAF-a koje će biti održano u februaru 2010. godine u Beogradu.


A kad smo već kod najava, divna vest za sve ljubitelje sado-mazo dešavanja. Potvrdjeno je da će se ovogodišnja Bassomania ipak održati i to, mislim, 26. decembra u sali beogradske muzičke akademije.Pretstavnici sve tri muzičke akademije i najbolji srednjoškolski basisti izvodiće za vas tokom tročasovnog koncerta najraznovrsnija muzička dela. U okviru te parade falš nota, nastupiću čak i ja, i to sa premijernim izvodjenjem drugog stava Galkinovog koncerta. Svim ljubiteljima kontrabasa ili naprosto mazohistima toplo preporučujem ovu manifestaciju.
I još jedna mala vest za kraj, ako niste čuli.

Beogradski "Atelje 212" dobio je prava za izvođenje mjuzikla "Kosa", a premijera predstave očekuje se krajem januara naredne godine. To jedva čekam da vidim!





Scena iz mjuzikla ”Kosa”, Beograd, Atelje 212, 1968.

Još jedna mala zaostavština fašizma

Nisam uspeo da izvrdam gripu kome čak nisam ni verovao da vlada, i evo me sad, u sred radne nedelje, u po bela dana, sedim u kući što je za mene krajnje neuobičajna situacija. Dobra strana je što ipak imam malo vremena da se protegnem, izduvam, lagano uz kaficu čak i da osvezim malo ovaj nesrecni blog.

Međunarodni dan borbe protiv fašizma, rasizma, antisemitizma i ksenofobije (aman!), je prošo. Ja ću se držati dogovora, te neću zadirati u njegov politički ili neki sličan aspekt, već ću se zadržati samo na priredbi koja je pratila centralnu menufestaciju. Kao što ste možda i videli u direktnom prenosu našeg medijskog javnog servisa, u narodnom pozorištu održan je umetnički program pod nazivom „Darovi ljubavi“ u kome su učešća uzeli Ljiljana Blagojević, Tanasije Uzunović i Vojin Ćetković, koji su čitali citate iz Kurana, Starog i Novog zaveta, kao i tekstove Platona, Eshila, Svetog Save, Dantea, Šekspira i drugih, filharmonija mladih Borislav Pasćan pod dirigentskom palicom Djordja Pavlovića, najvećeg srpskog dirigenta (visok je 2m) i hor Braća Baruh sa dirigentom Djordjem Stankovićem (a taj je neki žestok gej). Vokalni solisti Iva Profaca i Goran Krneta takodje su nastupili u okviru muzičkog dela programa, kao i pijanista Vladimir Stojnić.

Sve je to bilo lepo, fino i našminkano, i da me nije lomio grip sa svim svojim pratećim efektima počev od glavobolje, verovatno bih rekao da je vrlo podnošljivo. Ovako, pošto ne mogu da pobegnem od svoje pristrasnosti, a neću da pišem nešto što ne mislim, samo ću ispratiti i ovo pojavljivanje omladinske filharmonije i iskoristiti priliku da pohvalim orkestar i njegovo rukovodstvo. Posebno bih skrenuo pažnju na vrlo požrtvovane basiste, uvek profesionalne, koji, čak i kada nedostaju pultevi za note, uspevaju uspešno da izadju na kraj sa svim kompozicijama i izvedu koncert do kraja na najvišem umetničkom nivou.
(Pre nekoliko minuta sam dobio jedan sms u kome mi je poručeno da zbog svog jeftinog cinizma već imam obezbedjeno mesto u paklu. Pa, kad je već tako, zašto ne bih pomenuo basiste i u ovom tekstu?)

A mislim se sad nešto. Stalno pišem o minulim dogadjajima, što se može okarakteristai, uz svu dobru volju, samo kao delimično korisno. E pa evo. Četvrtak, 12. Novembra (dakle sutra!), u 20 sati, biće izvedena predstava za muziku grupe Secondhanders koja se bavi inovativnim preplitanjem teatarskih i muzičkih klišea. Posebno mi je zgodno da ovo najavim s obzirom da sam u prošlom tekstu upravo pisao o njima.

Toliko. Tek da niko ne može da kaže da se nisam javio…

Predstava za muziku

“…Look at them. The man who cheats and lies, but preserves a respectable front. He knows himself to be dishonest, but others think he’s honest and he derives his self-respect from that, second-hand. The man who takes credit for an achievement which is not his own. He knows himself to be mediocre, but he’s great in the eyes of others……. They’re second-handers…”
(Ayn Rand “The Fountainhead”)

Sinoć u velikoj sali SKC-a nastupila je grupa Secondhanders. To je zapravo grupa koja izvodi i preprodaje malo korišćenu (polovnu) muziku poznatih autora, pod naslovom “IT FROM BITS”. Veći deo ovih kompozicija korišćen je i u predstavama beogradskog “Dah teatra”. Muzika se sastoji od delova ili celina poznatih kompozicija kao i stihova antoligijske vrednosti. Na primer, u numeri “Parisfly” se stihovi pesme “Fly” iz zbirke “Songs of Experience” Vilijama Blejka pevaju uz lajtmotiv Wagnerovog “Parsifala”, a na akorde drugog stava “Sonate za violončelo” Sergeja Prokofijeva i jedne Mocartove solo pesme. Stihovi pesme “Yesterday” koriste se uz “Adagio” iz Concerta Grossa u D-duru A.Korelija, dok se Šekspirova ljubavna pesma “Mistress Mine” iz “Twelfth Night” peva uz razne druge muzičke intervencije na Sarabandu iz 5. svite J.S.Baha za solo violončelo.



Pored vodje trupe Nebojse Ignjatovića (vokal, kontrabas, klavir, flauta), na projektu učestvuju i Gorana Ćurgus (harfa), Aleksandra Damnjanović (viola, vokal), Julijana Marković (violončelo, vokal), Sanja Marković (saksofon, vokal, udaraljke), Jugoslav Hadžić (harmonika). Za režiju je odgovorna Dijana Milošević, a muziku je ukomponovao Nebojsa Ignjatović koji kaze jos...
„...grupa „Secondhanders“ stvara što veću upotrebnu i profitnu vrednost muzičkog dela, negujući parazitski odnos prema „proverenim“ muzičkim vrednostima. Članovima grupe „Secondhanders“ nije u fokusu pažnje kvalitet kompozicija niti nivo njihovog izvodjenja već isključivo mogućnost ostvarenja lične promocije i zadobijanja poštovanja stručne javnosti koja bi se iskoristila u poslovne svrhe...“
Koncert je prošao u izvanrednoj atmosferi i na odusevljenje prepune sale Studentskog kulturnog centra.
Eh, da. Moj doprinos celom dogadjaju sastoji se u tome da je profesor Ignjatović mile zvuke svoga kontrabasa prenosio na razglas uz pomoć mog pickup-a, koji se takodje pokazao dostojan zadatka. Ovakve usluge naravno podrazumevaju izvesne kontrausluge, ali sam to pitanje ipak ostavio za juni mesec za dve godine.
Dodao bih samo jos i to da svi koji su prethodno veče proveli gledajući fudbal, ili igrajući neke igrice, treba da se kaju.

A kada smo već kod mojih doprinosa manje-više kulturnim dešavanjima, red je da se spomene da je na tržište islivao novi album Jesenjeg orkestra Daniela Kovača na kome sam igrom okolnosti i ja imao udela. Album nosi naziv „Pesme o Mesecu i vozu“. O svemu ne bih mnogo dužio, a za slučaj da nekoga zanima vise... http://www.popboks.com/scena/jesenjiorkestar/

Za kraj bih još voleo da skrenem pažnju i pohvalim jednog izuzetnog domaćeg gitaristu kog sam imao prilike i zadovoljstva da upoznam nedavno na snimanju. Ivan Čkonjević piše i izvodi svoje minimalističke i ambijetalne kompozicije. Radi to jako dobro i sa puno ukusa i ljubavi, pritom koristeći se jednom za mene neuobičajnom tehnikom. I on je gostovao na Pesmama o Mesecu i vozu i mozete ga čuti u pesmi „Devojčica“ koja se takodje može čuti na malopre pomenutom linku. Njegova muzika zaista može biti prava inspiracija.
Uvek je dobro dok se nešto dešava. I dok se radi. Što nas bude više, šanse su nam veće.
Dobro jutro.